ISTORIJAT PRONALASKA PEPTIDA

 Stolećima unazad je enigma strukture i funkcije živoga organizma bio izazov za naučnike koji su pokušavali da odgonetnu koje bi lekovite supstance mogle da normalizuju ne samo prirodne funkcije organa, već i da pomognu u detoksikaciji organizma.

 Napor biologa i naučnika je postepeno, korak po korak, rezultirao proučavanjem do molekularnog nivoa najvažnijih osnovnih strukturnih komponeti organa i sistema. Tako su u jedinjenjima dobijenih hidrolizom belančevina, najvažnijih strukturnih elemenata ljudskog organizma, otkrivene aminokiseline (1900 godine je pronađeno samo 13), sve ostalo je nazvano, "peptoni", čija svojstva nisu mogla biti proučavana i koji nisu mogli biti ni istraživani zbog tadašnjeg stepena razvoja nauke.

 Ali, nauka se kao i život na Zemlji stalno kretala napred, pa je i teorija E. Fišera o građi humanih belančevina objasnila i funkciju i postojanje ćelijskih aminokiselina. Osnova za ovu teoriju su bila kompleksna istraživanja belančevina (proteina). Fokus ovih istraživanja je upravo bila sinteza aminokiselina i peptida, odnosno njihova sinteza i očuvanju ne samo njihove strukture već i funkcionalnih svojstava. E.Fišer je istražujući pisao o tome da je bez obzira na ogromne teškoće, neophodno tragati ka sintezi jedinjenja i molekula aminokiselina koji će uneti u organizam dati pozitivne zdravstvene efekte.

 Treba naglasiti da je njegova teorija, neosporno dokazana, a sinteza belančevina (peptida) u obliku ćelijskih aminokiselina do danas osnova za mnoge naučne radove, istraživanja i otkrića, doduše mnogo kasnije, jer se pionirski poduhvati najčešće ocenjuju negativno od strane savremenika.

 Saradnici E.Fišera su sintetisalii više od 125 peptida (ćelijskih aminokiselina) koji su imali različitu građu i dejstvo. Najveći peptid je imao u sebi 18 segmenata aminokiselina.

 Posle mnogih dodatnih istraživnja, dijametralno različitih, u drugoj polovini XX veka dokazano je ipak da je teorija E.Fišera neoboriva i dalja istraživanja su usmerena u pravcu proučavanja belančevina, njihovog usavršavanja na osnovu dobijenih podataka i primene u kliničkoj praksi.

 Istorija pronalaska peptida krajem XX – početak XXI veka na Institutu za bioregulaciju i gerontologiju u Sankt Petersburgu, severo-zapadnog ogranka Ruske akademije nauka i medicine.

 70-tih godina XX veka, na Vojno Medicinskoj akademiji Kirov u Sankt Piterburgu pod rukovodstvom profesora V.H.Havinsona počela su eksperimentalna animalna istraživanja na sintezi kratkih peptida iz različitih tkiva i organa i njihov uticaj nakon unošenja, na organizam čoveka. Produžavajući istrazivanja V.H.Havinson i saradnici su zaključili da peptidi pokazuju ne samo pozitivan fiziološki efekat na organe čoveka već i indukuju spontanu sintezu proteinskih struktura u njima i time direktno uspostavljaju sve vitalne funkcije organizma na najoptimalniji nivo. Definitivno je zaključeno i dokazano da je najefikasnije primeniti organ-specifične peptide, odnosno one koji prirodno čine strukturu određene ćelije u organu.

 Do danas je tim pod rukovodstvom akademika, člana Ruske akademije za medicinske nauke, profesora V.H.Havinsona razvio i registrovao više od 40 peptidnih bioregulatora, a u procesu registracije kao lekova su dva preparata kratkih peptida (Bronhogen forte i Pankragen forte), dok su drugi preparati u pripremi za ovaj proces. Preparati ove kompanije su patentno zaštićeni u 13 zemalja uključujući i SAD.