PEPTIDI I SUŠTINA PEPTIDNE BIOREGULACIJE

 Peptidi igraju centralnu ulogu u fiziološkim procesima u telu. I što je najvažnije, peptidi regulišu delovanje (aktivnost) gena, jer su nosilac jedinstvenog koda informacija za strogo definisane vrste ćelija.

 Peptidi su supstance u čije molekule su ugrađeni lanci sa više amino kiselina, povezane međusobno peptidnim vezama.

 Naši životi postoje zbog dva molekula: proteina - peptida, i DNK, koji čuvaju informacije. Ali, DNK je matrica, hemijski molekul, koji sam po sebi nije aktivan. Spajanje peptida sa određenim delom DNK, kao ključ sa bravom, je komandni signal za sintezu zadanih osobina.

 Najjednostavnija struktura proteina formirana je peptidanim vezama. Amino kiseline u peptidima međusobno su povezane običnim kovalentnim vezama, koje mogu biti uništene samo u teškim uslovima (na primer, pri kuvanju jaja dolazi do hidrolize peptida i izdvajanja proteina).

 Sinteza proteina, odnosno realizacija genetskih informacija u živim celijama ostvaruje se pomoću dva matrična procesa: transkripcijom (tj. sinteza mRNK na matrice DNK) i translacijom genetskog koda i povezivanje sa aminokiselinama.
Ako predstavimo ljudsku fiziologiju kao lutkarsko pozorište, onda transkripcioni faktori rade u njemu nitima, spajajući ruke glumca sa lutkama. Kontrola pravilnog rada transkripcionih faktora je ključ, ne samo u bori protiv raznih bolesti, već i u tehnologiji matičnih ćelija. Međutim, ovi proteini do nedavno su se smatrali neosetljivi na lekove: supstance koje kontrolišu njihove aktivnosti nisu postojale. Ni konvencionalni lekovi (koji se sastoje od "malih" molekula), niti beoklv (koji se sastoji od makromalekula), preparati na koje nisu imali uticaja.

 Transkripcione veze ne rade same, već u kombinaciji sa drugim proteinima. Naučnici su otkrili da veze proteina imaju poseban spiralni oblik. Oni su predložili, da ako je konstruisani red spirala sličan ovom u "vezi" po veličini, to jedna od njih, po mogućnosti, može biti ugrađena u stanje strukturu kompleksa i da promene aktivnost gena u DNK.

 Naučnici su eksperimentalno utvrdili da peptidi regulišu aktivnost gena putem komplementarnog vezivanja sa odredenim delom DNK, odnosno sa genospecifičnim vezama i direktno su uključeni u mehanizme epigenske regulacije. Peptidi u tako "utvrđenom položaju" prenose informacije strogo određenom tipu ćelija (sinteza specifičnih tkivnih proteina). A to znači da određeni peptid deluje na strogo definisani tip tkiva ili organa.

 Mehanizam peptidne regulacije žive materije može se svesti na sledeće faze:

- Komplementarna interakcija kratkih peptida sa DNK,
- Promene u usaglašenosti i dejstvu (aktivnosti) gena,
- Sinteza specifičnih tkivnih proteina,
- Regulacija biohemijskih i fizioloških procesa.

 Sumirajuci navedeno, napominjemo da peptidi utiču na organizam tako što pokreću proces podmlađivanja i obnove ćelija.

 Peptidi, i prirodni (dobijeni ekstrakcijom iz jednog organa) i sintetički imaju zaštitni efekat na organizam na ćelijskom nivou. Peptidi štite ćelije od izlaganja toksinima, ubrzavaju metabolizam u celijama i uklanjaju iz njih otpadne materije, ali generalno, peptidi normalizuju rad organa, doprinose zasićenju hranljivim sastojcima, kao i obnovu oštećenih tkiva.