PEPTIDNI BIOREGULATORI

 Život savremenog čovečanstva je ispunjen ogromnim pritiscima na ljudski organizam. Stres, narušena ekologija, nedovoljno kretanje - sve to dovodi do funkcionalnih poremećaja organizma, teorije starenja neosporno dokazuju da je bazični proces sterenja organizma na ćelijskom nivou i upravo zbog toga i "pomoć" organu mora biti na istom nivou – mikroskopskim gradivnim jedinicama ćelije zajedničkim za žive organizame genaralno.

Mada se do skora mislilo da je mladost nešto što brzo prolazi u nepovrat, danas se zna, zahvaljujući 30-godišnjim istraživanjima procesa starenja ruskih naučnika da su se pojavile unikatne komponentne - peptidni bioregulatori, koji delujući na osnovnu strukturu ćelije organizma sprečavaju razvoj bolesti, ali se i suprostavljaju progresivnim biološki uslovljenim obolenjima, čuvajući mladost i funkcionalnost svake žive celije organizma, a samim tim i organizma u celini.
Proučavanjem strukture najaktivnijih kombinacija aminokiselina (peptida) različitih organa, u laboratorijskim uslovima su stvorena anologna jedinjenja. Uneti u organizam čoveka peptidi mogu produžiti za 30-40% život ćelije tog organa iz koga su stvoreni (tkivno-specifično dejstvo i struktura).

 Mehanizam dejstva kompleksa peptida može se objasniti na način da oni revitalizujući ćeliju, podmlađuju kompletno čitav organizam, imaju protektivno dejstvo jer povećavaju otpornost ćelije od hipoksije i dejstva toksina, normalizuju razmenu materija u tkivima, inteziviraju metablizam na ćelijskom nivou. Peptidi imaju protektivno i revitalizirajuće dejstvo na tkiva i organe kako u normalnim, fiziološkim uslovima, tako i u patološkim uslovima, pošto održavaju na fiziološkom nivou broj zrelih, funkcionalno aktivnih ćelija, kao i razmenu materija u njima. Ovim dejstvom peptidi optimizuju fiziološke procese organa i tkiva.

 Peptidi su organske supstance koje se sastoje iz aminokiselina sjedinjenih peptidnom vezom, kao bi-, tri, tetrapeptidi ali i polipeptidi. U ćelijama živog organizma peptidi se sintetišu iz aminokiselina ili se javljaju kao rezultat razmene materija belančevina. Mnogi prirodni peptidi imaju biološki aktivna svojstva (npr. glutation, glukagon, gramicidin).

 Peptidni bioregulatori su kratki lanci aminokiselina, prvobitno izdvojeni iz organa i tkiva životinja, a potom sintetisani u laboratorijskim uslovima. Oni imaju sposobnost da regenerišu tkiva i organe, ustanovljavajući ponovo funkciju koju su narušili patološki procesi. Narušavanje bioregulacije na celijskom nivou, dovodi do smanjenja otpornosti organizma prema faktorima spoljne sredine i homeostaze ćelije, što je jedan od uzroka starenja organizma. Peptidni bioregulatori normalizuju sintezu belančevina, tako što sprečavaju sukcesivne degenerativne promene karakteristične za starenje i kanališu promenu zdravog ljudskog organizma ka procesima revitalizacije.

 Peptidni bioregulatori se primenjuju profilakticki i u terapiji sindroma povezanih sa biološkim starenjem organizma i značajno povećavaju efektivnost određenih procedura rehabilitacije posle dejstva raznih ekstremnih stresogenih faktora kao što su trauma, radijacija, intoksikacija, infekcija, psiho-fizicki napori i dr.

 Peptidi kao i belančevine, sastoje se iz ostataka aminokiselina, povezanih peptidnim vezama, a po hemijskom sastavu ni u čemu se ne razlikuju od belančevina same strukture ćelije. Ipak razlike među njima postoje u strukturi i pre svega u dužini polipeptidnog lanca. Peptidi imaju kraće lance - približno granica između peptida i belančevina se nalazi u okviru 50 aminokiselinskih ostataka.

 To je najvažnija specificnost svih belančevina. Zato peptidi, za razliku od belančevina ne podležu denaturaciji odnosno ireverzibilnoj promeni prirodne konfiguracije pod dejstvom ekstremnih uticaja na ćeliju. Dejstvo peptida na organizam može se opisati na sledeći način – peptidi revitalizuju tj. "podmlađuju" ćelije ljudskog organizma u celini, imaju protektivni efekat, povećavaju otpornost ćelije prema hipoksiji, ubrzavaju metaboličke procese i iskoristljivost nutritivnih metabolita neophodnih za ćelijsku homeostazu i održavaju na fiziološkom nivou broj zrelih, funkcionalno aktivnih ćelija čime optimizuju fiziološke procese organa i tkiva.